Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, umesto da automatski reagujemo na stresor, možemo svesno da odgovorimo na stvari koje u nama izazivaju napetost. Drugim rečima, treba samo da ih  prihvatimo i pustimo da prođu. Stav da samo prihvatimo i pustimo nešto, možemo sistematski da razvijamo u praksi. Nekada osetimo misli i emocije kao senzacije u telu koje su za nas neprihvatljive. Ako nam se, nasuprot tome, ne sviđa situacija, ili nam služi da se umirimo, onda se trudimo da ih zadržimo za sebe, da ostanemo u momentu. I ovo je jedan od načina neprihvatanja.

Postoje naša glavna uverenja.

Ta uverenja, uglavnom, formiramo tokom detinjstva kroz interakcije sa svojom sredinom. Mnogo su dublje utisnuta u nas kroz naša iskustva. Samim tim će biti mnogo teže da ih promenimo. Mogu da budu uzrok depresije i napetosti. Na primer, ako verujemo da naša romantična veza neće da nam donese dobrobit, biraćemo partnere koji će to nagovestiti. To će nam doneti negativne misli, koje će podupreti ta duboka uverenja. Takođe, ta uverenja nisu samo fokusirana na nas same, već i na one oko nas: na našu porodicu, prijatelje i našu sredinu (Segal, Williams, & Teasdale, 2002),.

Važna je naša moć da dovedemo ova uverenja u pitanje – koliko su ona tačna, koliko je zaista ispravno to što mislimo. Ovaj posao nije nužno moguć samo onda kada smo sami sa svojim mislima. Postoje mnogi načini da ispitamo svoja uverenja. Veoma nam je bitno da se time bavimo i u svakodnevnim situacijama, jer nam one, kao i mnoge druge, daju odličnu osnovu da nam pokažu pravac u kome treba da se krećemo, kako da napredujemo i kako da menjamo stavove. Dakle, ništa se neće desiti u vakuumu; baš zato nam je iskustvo od neprocenjivog značaja. Zatim slede pitanja, kao npr.: koliko nam ta uverenja služe sada i ovde i koliko su ona zaista validna; da li su nam, možda, nekada bila korisna, a sada više nisu; kada i kako su nam koristila, šta su nam dobro donela.

Postoji i drugi pogled na situaciju: kada jednom shvatimo koja su naša uverenja, možemo da živimo kao da naš život zavisi od toga. To je obično ono što osećamo kada nas naša uverenja kontrolišu. Možemo da budemo potpuno opsesivni i da dozvolimo sebi da ne izlazimo napolje, da se ne opuštamo, tako da sve to što u nama izaziva zadovoljstvo postaje sekundarno. To uključuje i naše zdravlje, naše odnose sa najbližima. I sve to činimo uz opravdanje da je to za naše najveće dobro. Suština je u tome da se osećamo dobro samo ako posao odrađujemo savršeno. Tako sve ostalo žrtvujemo svojevoljno, ali ne i svesno. Ovo je, zapravo, predavanje uverenjima. Verujemo u njih slepo i zacelo, i baš zbog toga olako dozvoljavamo da nas obuzmu, bez obzira koliko nas, u suštini, tišti.

Sa druge strane, možemo početi da ulažemo malo truda da napravimo promenu i izađemo iz svoje svakodnevice. Ali, onog momenta kada se osećamo previše napeto, i kada osećamo da imamo previše stvari koje moramo da završimo, olako odučimo da nam, zapravo, ta promena nije bitna, i pobegnemo. To je, u suštini, mehanizam odbrane. Logična posledica je da ne dolazi do promene, i rezultat ostaje isti. To onda opravdamo time što nismo uložili trud. I tako stvorimo začaran krug, koji štiti naše mehanizme odbrane, naše samopouzdanje i načine funkcionisanja.

Zato je ovo odlično vreme da napravimo listu ponašanja koja ne smatramo funkcionalnim, situacija posle kojih se osećamo iscrpljeno, ciljeva koje nismo postigli. Zatim je potrebno da toj listi posvetimo dovoljno vremena i da se poigramo sa njom, da nađemo tačke koje je spajaju; da razmislimo koje situacije i ljudi u nama bude loš osećaj i negativna uverenja; koje su to naše reakcije koje su slične u svim tim situacijama; kako možemo tada da reagujemo drugačije. Možda je još bitnije da, kada osmislimo nove načine ponašanja, razumemo kako možemo da ostanemo dosledni njima. Šta je to što će nas obavezati da nastavimo da se svakodnevno svesno menjamo? Svaki od ovih delova zadataka je ličan. Zato svako od nas treba da uloži vreme i strpljenje da bi odmrsio svoje konce. Mi smo, naravno, tu da pomognemo.

Ključno za nas je da vežbamo prisutnost, jer će nam pomoći da primetimo situacije koje u nama okidaju baš ta naša uverenja. Dakle, ako smo na autopilotu, onda samo odgovaramo na situacije. Nemamo sposobnost da uvidimo prekidač. Uzmimo, na primer, sledeću situaciju: svaki put kada nam bliska osoba nagovesti da nije uradila zadatak koji je trebalo, to u nama izaziva napetost. Sa druge strane, ako u situaciji u kojoj nam ona saopšti da nije urađen zadatak, samo stanemo i onda se zapitamo zašto nije urađen, ne samo što nemamo šanse da uvidimo da zapravo mi volimo tu osobu i da je to samo njena reakcija, nego smo i mi ti koji postajemo samo reakcija. Ta ljutnja i negativne emocije dolaze zbog reakcije, a ne od osobe ili od nas. Na dubljem nivou, bitno je istaći da je stvar u našim uverenjima. To je prostor u kome mi imamo moć. Baš zato se iznova zahteva fokus na nas same, jer je to, ujedno, i jedini prostor u kome možemo da delamo. Iako je postavka, naizgled, veoma komplikovana, suština je jako jednostavna (Hölzel, Lazar, et al., 2011).