Moderna filozofija do skora je držala do toga da je sve u cilju, da svi mi jurimo ka nečemu. Taj cilj je tu da nas motiviše, da nam da pravac u kom želimo da se krećemo i još bitnije da nam da referentnu tačku u odnosu na koju merimo svoj trenutni položaj.
Cilj je dakle predstavljao mesto našeg fokusa. Kada pričamo o cilju pričamo o poziciji na kojoj želimo da budemo. Na dubljem nivou, on je predstavljao emociju koju jurimo, na primer, osećaj mira i spokoja. Ta emocija može da se manifestuje u raznim oblicima, bilo da je to partnerski odnos ili možda lokacija na kojoj želimo da budemo.
Tako da u realnom životu svaku situaciju u kojoj se nalazimo merimo sa onim što nam je želja i ka čemu stremimo. To ponekad može da nam deluje frustrijajuće. Baš zato što te pozicije postaju emotivno napunjene i prestaju da budu samo referetna mesta, već mesta moranja. Misaoni tok nam tada govori, “Moram da budem tu i da to izgleda tako i tako, ništa sem toga nije dovoljno dobro”, a to je, složićete se, dosta naporan pristup za svakodnevni život.
Nekada nam deluje da smo daleko od cilja, a nekada da smo mu bliži. Kada nam cilj deluje daleko u odnosu na ono što je naša referentna pozicija, onda dospevamo u stanje koje nam izaziva napetost ili stres. Baš zbog toga što smo dosta investirani u ideanu sliku, nekada propustimo i male sitne korake koji mogu da nam donesu radost.
Moderna psihologija je takođe istraživala ovaj koncept.
Jedna od najpoznatijih teorija je Goal-Setting Theory, (Locke & Latham, 2002). Ova teorija propagira ideju da treba sebi da postavljamo visoke ciljeve, tako da u procesu stvaranja ideje, iako ne dođemo do maksimuma, dođemo na viši nivo, umesto da smo postavili niski nivo, i u skladu sa tim ostvarili osrednji nivo. Ovo je ujedno i jedna od najpopularnijih teorija koja se koristi u biznisu.
Po mom mišljenju, ono što manjka ovoj teoriji jeste ideja da je proces bitan. Dakle ova teorija izostavlja male detalje koji su često ključni za mentalno zdravlje. Tako da ako smo smo strogo fokusirani na cilj, mi gubimo iz vida svesnost o svakom momentu. A svaki momenat ima beskonačno mnogo opcija i potencijala. Ako smo prisutni u svakom delu puta, možemo da primetimo nova rešenja i nove strategije. A samim tim, postajemo fleksibilniji prema definiciji cilja.
Ako ciljeve posmatramo fleksibilno, tada možemo i da ih promenimo, u skladu sa svojim standardima naravno. Jer sa radom na sebi i na onome što želimo da promenimo, mi menjamo sebe. Svaka promena koja nastaje u nama daje nam novu referentnu tačku. Tako da ako smo u početku procesa želeli da postignemo jedan rezultat, onda je sasvim u redu da promenimo rezultat na sredini puta. Samo ako smo prisutni možemo da nađemo zadovoljstvo i u malim stvarima, koje na kraju dana mogu da nam daju za rezultat još dublje zadovljstvo.
Skoro sam čitala knjigu Ultra trkača Srbije, pod nazivom “U cilju nema kraja” i zaista moram reći da se apsolutno slažem sa ovom idejom. Jer što pre shvatimo da je sve deo procesa, da je čak i cilj deo procesa, doći će do promena u našem mindsetu.
To je ono što ja smatram novom filozofijom, filozofijom 22. veka – da je promena jedina konstanta, a samim tim ciljevi su tu samo da nam kao skijašima koji se spuštaju niz brdo daju podsetnik i putokaz u kom pravcu da se krećemo.
Locke, E. A., & Latham, G. P. (2002). Building a practically useful theory of goal setting and task motivation: A 35-year odyssey. American Psychologist, 57(9), 705–717. https://doi.org/10.1037/0003-066X.57.9.705
