Sinhronicitet kao koncept je uveden od strane Karla Junga. Definicija ovog pojma je da događaji imaju značenje koje nama deluje kao koincidencija, slučajnost koja nema baš definiciju odnosa i logično poreklo, ali opet nama imaju neko značenje. Tačnije, značenje koje dajemo događaju je mnogo više intuintivno nego intelektualno.

Jung je bio prvi koji se se bavio idejom da postoje ideje koje ne mogu da se objasne iz naučne perspektive i ne mogu se tačno objasniti sa strane ono što mi smatramo naučnom logikom. On je pre Prvog Svetskog Rata razmenjivao ideje o Sinhronicitetu sa Albertom Ajnštajnom, koji se tada bavio takođe bavio ovom temom. Tako je na svom predavanju 1930. godine prvi put pomenuo ovaj koncept. Tada ga je on povezivao sa fizičikim konceptima, a ova ideja se razvijala u obema naukama podjendako.

U jednom drugom smislu, elektronski sistemi su ponekad tako sinhronizovani da događaje koji su se zbili na vrlo udaljenim mestima registruju istovremeno ili skoro istovremeno, posmatrano iz određenog ugla. (Albert Ajnštajn je u svojoj prvoj teoriji relativiteta, 1905. dokazao da ne postoje apsolutno istovremeni događaji). Tehnologije merenja vremena kao što su satelitski GPS i Protokol mrežnog vremena (NTP) imaju za cilj obezbeđivanje pristupa podacima u realnom vremenu, na vrlo bliskoj UTC vremenskoj skali i koriste se za zemaljsku sinhronizaciju mnogih aplikacija ove vrste.