U renesansnoj fazi došlo je do otkrivanja novih informacija o tome šta je lepota, kako je možemo
reprodukovati na papir ili u nekom drugom obliku umetnosti. Tada su najveći umovi, koji su većinom ili
bili umetnici ili naučnici, bili posvećeniji pronalaženju, a kasnije i stvaranju zlatnog preseka. Da bi došli do
idealnih veličina oni su morali da istražuju sve postojeće forme i oblike, i da od toga prave grupu
informacija koje su kasnije obrađivali i sublimisali na prosek istih.
Proprocija je idealna samo onda kada se uporedi sa prosekom.
Na primer, kako bi izračunali savršene mere lica, kao i proporcije, nacrtali su veliku količinu istih. Tačnije
raznih ljudi iz različitih miljea, sa različitim crtama lica. Tako su svoju zbirku popunjavali modelim
najrazličitijeg porekla. A sve u cilju nalaženja ideala.

Kasnije je ta ideja zainteresovala psihologe, i u njihovo polje istraživanja došlo je do informisanja o tome
koji su idealne dimenzije žene i muškarca, koje to karakteristike svako od njih poseduje i šta je to što ih
čini privlačnima, a šta je to što je odbojno. Dakle kao i za proporciju u renesansi, postoji i mentalna
kategorija istog.

Ta ideja se oslanja na neuro nauku, koja je još u 80im godinama pronašla neurone i neuralne mreže koje
su se aktivirale kada su subjekti posmatrali lica sebi bliskih ljudi. Kako je nauka išla dalje, istraživanja su
počela da se nadovezuju na ideale lepote. Tako je zaključak da su žene sa uskim strukom i širokim
kukovima, znatno privlačnije od onih sa drugačijim proporcijama. Dok su muškarci sa velikim ramenima
okarakterisani kao poželjni. Dakle glavna ideja i jeste da postoji evolutivna komponenta, koja nam
predodređuje poželjnost partnera.

Tako kada to primenimo na svakodnevni život, kada živimo u jednoj kulturi naš standard idealnog
partera je takav kao i prosek onoga što vidimo oko sebe. Tačnije, standard je prosek onoga što smo
imali u iskustvu.

Mi kada poredimo ono što imamo ili kako želimo da izgleda naša realnost, mi je poredimo sa svojim
standardom. Biti svestan toga omogućava nam da sa lakoćom reagujemo na sve oko nas, da razumemo i
razmotrimo situaciju. Ono što je možda još bitnije jeste da postanemo svesni onoga što jeste naša
referentna tačka. Koja su to iskustva ljudi i situacije sa kojima mi poredimo sebe i ono što je deo naše
svakodnevnice. Psihoterapija je jedan od načina da to sebi razjasnimo.