Pred vama su pet najčešćih prepreka na koje ljudi nailaze već hiljadama godina. Ovde ćete naći i rešenja za te prepreke. Ako redovno primenjujemo mindulfness meditacije, rešenja deluju jednostavno, mada praksa nije uvek laka. U redu je da se u našem umu pojave sve ove prepreke. Mi treba da obratimo pažnju na njih i da primenimo rešenja, koja mogu biti od velike koristi. Budite dobri prema sebi i oprostite; setite se da uvek može postojati šansa da počnete iznova.

Kada pročitate sve navedene prepreke, izdvojite onu na koju najčešće nailazite (Khoury, 2013).

Sumnja

Neizvesnost da li će nešto uspeti ili neće, često spopadne one koji su na početku učenja mindfulnessa. Neki će pomisliti: „Ovo, možda pomaže drugima, ali meni neće“. Naravno da sumnja u izvesnoj meri može biti dobra. Ona nam služi da bolje sagledamo stvari i da se udubimo u to čime se bavimo. Ali nije zdravo da sumnjamo u iskustvo koje imamo pred sobom, pre nego što nas ono nauči nečem novom. Potrebno je dati mu šansu (Grossman, Niemann, Schmidt & Walach, 2003).

Rešenje: Moramo da se setimo da su misli samo to – misli. One nisu činjenice. Kada primetimo da nam se sumnja primiče, samo je, za početak, zapazimo, i potom odvratimo pažnju od nje. Zatim se nežno usmerimo na ono što radimo u tom trenutku (Goldberg, 2018).

Otpor

Iskreno, teško je da ostanemo mirni kad je naš um naviknut da stalno bude aktivan i zauzet. Od malena smo naučeni da radimo mnogo toga, da radimo sve više i više i da stalno jurimo da uradimo još. Zato se um pobuni kada želimo da naučimo da budemo mirni i prisutni sada i ovde. Možda primetimo kako se u našem umu javljaju stotine misli o obavezama. Zato je nekada umu teško da nauči da samo bude tu, bez obaveze da se spremi na sledeći korak. Sve ovo je potpuno prirodno.

Rešenje: Bitno je da prepoznamo da su nemir i dosada senzacije kao i svaka druga. Ali, ne moramo da ih ispitamo da bismo se uverili. Pozadina ovih osećaja su strah i napetost. Ako dobro istreniramo Početnički um i postanemo radoznali, imaćemo priliku da smatramo nemir za nešto novo i zanimljivo. Tako dolazimo na mesto vozača, zauzimamo kontrolu i ne dopuštamo da nas ta emocija obuzme.

Iritacija

Brojni su uzroci koji dovode do iritacije. Možda se ne osećamo kao da imamo dobro meditativno iskustvo, možda mislimo da nismo dovoljno dobri u svojoj praksi, možda nas ometa buka sa ulice, ili metež u prostoru u kom se nalazimo. Drugim rečima, možda osećamo nervozu što smo nemirni tokom meditacije.

Rešenje: Iako se nagonski opiremo iritaciji, treba da se setimo stare poslovice: Ono što nas ne ubije, to nas ojača. U ovakvim situacijama mindfulness je vrlo praktičan zato što nas uči: To je što je tu, dok jeste. Naš zadatak je da prepoznamo nervozu  i da pustimo da bude tu; možemo ili da se zadubimo i zapitamo odakle i zašto dolazi, ili da pustimo da prođe. U suštini, nemamo mnogo opcija.

Uspavanost

Često smo umorni i neispavani zbog ubrzanog načina života, pa imamo osećaj da ćemo zaspati i tokom meditacije i tako opustiti svoj umorni um. Prirodno je da i naše telo želi da se odmori.

Želja

Rešenje: Ako kojim slučajem ponekad zaspite dok meditirate, posmatrajte to kao dobru dremku, koja vam je bila potrebna. Ako se ovo dešava često, pokušajte da sedite u uspravnom položaju, da oči držite otvorene, ili da se malo umijete pred meditaciju (Kabat-Zinn, et al. 1985).Že

Primetićete, možda, da tokom meditacije vaš um pada u stanje u kome želi da vas odvede negde drugde (recimo, da pojedete nešto),  da počinje da luta i biva zaokupljen drugim temama. Ili, možda, pre nego što počnete sa meditacijom, vaš um vas navodi na to da možda postoji još nešto što možete da uradite umesto meditacije. Ovo stanje uma može da nas prekine u sprovođenju meditacije.

Rešenje: Ako primetimo da upadamo u ovo stanje uma, možda je bolje da razmislimo kako da promenimo pristup i pokušamo da što bolje uradimo meditaciju, a ne da odustanemo. Na primer, na mestu koje je previše bučno, možemo da vežbamo pogled sa visine, da vidimo da li je zaista hitno to što nam se čini da moramo da uradimo u tom trenutku. Dakle, treba da spoznamo da li su te distrakcije realne, da li je nam je to zaista prioritet. Kada nam se, možda, čini da smo obuzeti mislima koje su bitnije od onoga što radimo sada, ostanimo sa svojim mislima, a posle toga vratimo svoju pažnju na meditaciju. Ako se ovo nastavi, i osećamo da nas misli jako vuku, mogli bismo svesno da promenimo fokus i usmerimo ga na svoj dah (Kabat-Zinn, et al. 1985)

Pustiti

Pustiti stvari u pravo vreme je jedna od glavnih veština kojima nas uči mindfulness. Mi najčešće potpuno drugačije pristupamo životu. Držimo se načina i strategija koje koristimo da bismo došli do određenih stvari. Držimo se i ideja ko smo, i ideja o situacijama ili ljudima oko nas, uvreženih mišljenja.

Ono čega se najviše držimo jeste ideja o sebi, o tome ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo. Sve te ideje nas, s vremenom, oblikuju na najdublji mogući način.

Onog momenta kada počnemo da obraćamo pažnju na svoje iskustvo, počinjemo da otkrivamo koje misli, emocije ili senzacije držimo u sebi(Grossman, Niemann, Schmidt & Walach, 2003). Tada ćemo primetiti i druge stvari koje želimo da pustimo. Na primer, primetićemo kako se ljudi oko nas odnose prema nama i kako se mi osećamo povodom toga. To čvrsto držanje za poznate načine ponašanja retko kad dovodi do dobrog rezultata, ili bar ne do onog koji je drugačiji od prvobitnog. Jako je bitno da dozvolimo iskustvu da nas vodi, iz momenta u momenat. Ovo je jedino moguće tako što ćemo pustiti celu situaciju da se otvori pred nama, a mi ćemo samo pratiti put i svoja osećanja. Nećemo uticati, samo ćemo pustiti.