Kategorisanje je posledica osudjivanje. Dakle da bi nešto smestili u kategoriju moramo prvo da ga procenimo. Te procene variraju od toga da li nam se nesto sviđa ili ne, da li je nešto dobro ili loše, da li je u redu ili nije.

Mi imamo čitav set opcija koje koristimo da bi lakše posložili naša iskustva. Osuda je obično definitivna i brza. Na primer, sa predmetima, saksija ide u ovu fioku, stolica u drugu…Tako koristimo kategorisanje za jednostavno funkcionisanje.

Jako bitna razlika postoji između osuđivanja i označivanja. Jedno je ako pogledmo šolju sa kafom i pomislimo to je bela solja, kafa je topla, a drugo je kada nam misli krenu u pravcu da smo potrošili previše novca na nju, da je kafa mogla da bude toplija.

Dakle kada nam se misao pojavi, označimo je kao upravo to misao. Ona je deo naseg mentalno procesa, nema razloga da joj se opiremo. Možemo da je označimo kao dobru, onu koja nam cini dobro. Ako nam se ne dopada, označimo je kao negativnu. To ima posedicu na nas, jer ćemo pristupiti sa odrađenim ponašanja. Zato je bitno da naučimo, da mislima damo samo onoliko prostora koliko je zaista potrebno.

Očekivanja, želje, fantazije, često su izvor pritisaka, nametanja namera, menjanja ciljeva. U skladu sa onim što drugi, pa i mi sami očekujemo, skloni smo da menjamo planove, a samim tim i odredišta.

Na kraju dođemo do cilja, ali smo opet nesrećni. Ovo možemo jedino izbeći fokusom na sam put, na izazove koje tokom puta susrećemo i načine na koje ih prevazilazimo. Jedan od načina je da vežbamo prisutnost, na primer kroz pet stvari koje imamo sad. Bez konstantnog osuđivanja o finalnom odredištu, po principu: tu gde si, sa onim što imaš, uradi najbolje što umeš.

U sada se nalazi sva naša snaga i sve što možemo sada da promenimo. Ali, ako prosudimo o situaciji po određenoj osudi, ruke su nam vezane i cilj je već određen. Bitno je naučiti da smo najfleksibilniji i najpotentniji baš sada.