Da li je podela ličnosti nužna?
Kako možemo da znamo da donosimo sigurne odluke?
Ko je taj glasić u glavi koji nam govori uradi nešto na ovaj ili onaj način?

Koliko puta nam se desilo da dođemo u situaciju u kojoj mislimo da znamo šta nam je činiti i baš tada, kada pomislimo da je odluka doneta, da je jedino ispravno ono ispred nas. Onda se javi glas koji kaže: „hej pa možda da si uradio to na drugi način.“ Javi nam se sumnja u to da je postupak bio pravi.

Ta sumnja proističe iz prošlih iskustava. Možda smo se već nalazili u situacijama u kojima smo mislili da je postupak bio ispravan, povukli smo kartu a onda se ispostavilo da nam je život predstavio svoje karte, karte koje nismo očekivali, i da se situacija odigrala na jedan potpuno neočekivani način.

Drugi razlog zbog kojeg se može javiti taj osećaj jeste sumnja tu da je ono što radimo zaista ispravno. Jer ko smo mi da donosimo tako velike odluke? Ko smo mi da posedujemo tu sigurnost, sigurnost u to da su naši potezi ispravni? Kao da izgubimo poverenje u ono što jesmo.

Tako dolazimo do zaključka koliko je poverenje jedna ključna stvar, ne samo u vezama nego i u životu. Poverenje u nas same, u svoje misli i u svoje odluke.

Isto kao u odnosu sa drugima, poverenje u sebe stičemo kroz iskustvo. Dakle, dolazimo u situacije u kojima odradimo određenu akciju koja nam da određeni rezultat. Kada posmatramo taj rezultat i uporedimo ga sa onim što smo hteli da dobijemo, možemo da zaključimo koliko smo udaljeni od svoje referente tačke.

Tada prema sebi izgrađujemo stav da li možemo da verujemo u odluke ili ne, da li pravci kojima se krećemo imaju smisla, ili smo do sada izdali sebe više puta, pa samim tim, i pravac koji smo birali nije bio dovoljno dobar.
Zato je poverenje ono što menja stvar – kada imam poverenje u sebe, ja tada i odluke donosim sa lakoćom. Jasno je da se pred nama nalaze odluke različitih težina, tako onda nekada sa lakoćom i poverenjem krenemo u neku akciju, a nekada naiđemo na velike raskrsnice, i onda naše poverenje ide na test.

Tada sva naša pređašnja iskustva dolaze na test, tada je ono što smo naučili odlučujuće. Možda nam tad deluje kao da smo tu da odluku koju donesemo može da napravi veliku razliku u odnosu na to kako će naša budućnost izlgedati. To su momenti koje percipiramo kao trenutke velikih odluka.

Ono što zaboravljamo tada, jer kao kad smo u tunelu, vidimo usko, samo malo oko i ispred sebe, prosto nam deluje kao da je ulog ispred nas preveliki. Zato je tada izuzetno važno da prvo vratimo fokus na to što imamo ispred sebe. Koji su to resursi. Prosto da zaboravimo da možemo da predvidimo budućnost.

Hajde da se igramo.

Tu je odluka, i onda je dobra, želi nam dobro.
Kako bi u toj situaciji posavetovao svog prijatelja da reaguje.
Šta bi rekao voljenoj osobi šta je pravi korak.
Gledaj na sebe kao na pravog druga kojeg voliš.

Budi nežan.
Budi fer i iskren.

Kao da mu želiš najbolje, ali nemoj da prezaštićuješ sebe, jer je i to greška. Biti nežan je jedno a sasvim je nešto drugo kada samog sebe previše štitiš. U tim trenucima štitiš sebe od prošlih povreda, od rana koje si nekada imao, ali to ti ne daje snagu. Naprotiv, tada se vraćaš u prethodne uloge žrtve, koje i jesu mesta na kojima si i pokupio taj strah. Sada možeš da ih pogledaš i da se setiš da si taj strah jednom već pobedio, da si napravio promenu. Odatle dolazi tvoja snaga od naučenih lekcija. To su mesta koja su zapravo učinila razliku. To nije bila samo jedna odluka, već skup njih.
Sve ono što si u tom periodu naučio, čuo, razumeo. To je ono što ti je dalo znanje i veštine, da si tu gde jesi i da ti je tu sigurno dobro. Da, sada si sigurno dobro. Hajde sad da pođemo od toga kako možeš da popraviš to što imaš i uzdigneš svoje znanje na novi nivo.
Šta je to ispred tebe što možeš da iskoristiš kako bi dospeo u tu emociju u kojoj želiš da budeš?