Usudi se da počneš nešto novo. Nešto u čemu ćeš biti ne tako dobar.
Usudi se da se igraš, grešiš i rasteš.

Koliko puta smo se našli pred željom da naučimo neku novu veštinu, ali jednostavno nemamo volju da počnemo. Jedan od čestih razloga za to jesu prepreke koje nekada ne vidimo jasno. Neke prepreke su poput male uzbrdice, dok su druge poput zida od cigli. Nekada su visoke kao Mont Everest, nekada su niske, ali nas pomere i ostave utisak na nas. Neke nas bole kao ujed komarca dok druge,… Svi znamo kako one bole.
Koje god da su veličine i oblika, prvo je bitno da identifikujemo razloge za njih, tačnije koren tih prepreka. To je prvi korak u upoznavanja našeg neprijatelja. “Kako on izgleda i odakle potiče? Kako je on postao deo nas? “Dakle, jako je bitno da imamo svest da on jeste deo nas, da ga prihvatimo kao nešto što stalno nosimo sa sobom.

Jedan od najboljih načina da razumemo šta je u pitanju je da se zapitamo i pogledamo u svoje misli:

• Pojma nemam koji je sledeći korak u mom životu, u ovoj situaciji.
• Nisam siguran da sam sposoban ovim da se bavim.
• Ništa nije dovoljno dobro u realnosti, u odnosu na ono kako ga ja zamišljam u glavi.
• Znam tačno šta želim da postignem, ali ne znam odakle da krenem.
• Ova veština mi je izuzetno bitna, te ne želim da sam u njoj loš.
• Šta ako budem spor pri učenju?
• Kako ću da naučim novi sport, ako ni stari nikada nisam savladao?

Posledica ovih razmišljanja i pitanja je često spirala u koju automatski upadnemo. Ona nas podseti na to koliko smo puta izneverili sebe, nismo bili dovoljno uporni… Jednostavno počinjemo da dovodimo sebe i svoja bazična uverenja u pitanje.

Šta je zajedničko za sve ove stavke i ova razmišljanja?

Strah.

Strah od čega je u pitanju? To je lično pitanje i svako treba da mu sam da ime. Strah od kraha, od greške, od toga da sve uradimo pogrešno, od toga da ne uradimo nešto po propisanim standardima. Ovaj način gledanja na svet je ne samo primer naših strahova nastalih od prošlih iskustava, nego predstavlja i blokadu da uopšte upoznamo nove stvari, ljude ili situacije. Možda deluje kao banalizacija stvari, ali svaki deo ove nesigurnosti, nas stopira na našem putu razvoja. Da počnemo nešto novo, ili da napravimo promenu, baš zato što imamo prepreku u našem umu, kao i često misao da će nas ta greška puno koštati.

Mnogi od nas su zaboravili koliko je bitno da u nečemu nismo dobro. Prosto smo sebi smo stvorili standard da sve mora da funkcioniše savršeno. Postoji taj rizik da nećemo moći da postignemo željene rezultate baš odmah. Da kad krenemo da se upuštamo u novo polje budemo najgori u grupi, jer ništa sem savršenog nije dovoljno dobro.

• „Svakako sam gubitnik, ako nisam najbolji.„
• „Ljudi će me videti kao gubitnika, kao nekog ko nije sposoban.„
• Kako da krenem u novu avanturu?
• Šta ako ne budem dovoljno dobar?
• Kako da se nosim sa razočaranjem?

Jako je bitno da se ne stidimo i da osvestimo te emocije i uverenja. Ja, kao i svi mi, i ja sam se susrela sa ovim strahom, više puta. Svima nam se desilo da nam se on prišunja kada ni ne očekujemo. Obično baš onda kada mislimo da smo nešto rešili. Zapravo problem je ako sebi ne dozvoljavamo da uđemo u nova iskustva koja nisu savršena, te počnemo da krivimo sebe da nemamo dovoljno dobar kapacitet. Sa vremenom počinjemo da smanjujemo našu šansu da se igramo u životu. Tako naš život koji ima veliki broj opcija, postane samo rutina, u kojoj živimo.

Takođe treba da prepoznamo da taj strah nije pitanje života ili smrti. Nije da plivamo opušteno u moru i vidimo ajkulu koja nam se približava, tako da nemamo gde da pobegnemo. Iako naš mozak to percepira tako. Eto novih vesti, taj strahe je realan, ali nije fatalan, ma koliko to nama tako delovalo. Zaista nam treba hrabrosti da počnemo nešto novo, ta hrabrost se gradi iz iskustava u kojima uspevamo da dođemo, pobedimo sve te strahove i nesigurnosti.

Od brige i straha zaboravljamo da je život stvar igre. Da je igra i početak, i sredina, i kraj. Novi izazov je tu da nam da polet i pokrene maštu. Nije bitno to što smo nekada radili stvari na jedan način koji je propao. Hajde sad da se poigramo i probamo sasvim sulud novi pristup. Nova veština je tu da nas nauči kako smo do sad učili stvari i da iz toga prosto stvorimo uvid kako možemo drugačije da pristupimo situacijama. Treba da naučimo kako to što smo loši u nečemu jeste deo procesa, kako je to sasvim, sasvim normalno. Kao i dete koje uči da hoda, ono ustane i padne po sto puta. Ali ne odustaje, jer prosto život ide dalje. Kao kada smo učili da pišemo, koliko puta nam je trebalo da pogrešimo i bacimo papir. Da li smo zaista mnogo drugačiji od deteta? Da li smo zaista postali toliko ozbiljni da za sve moramo da budemo odgovorni?

Evo strategije za novi izazov

1. Prepoznaj šta to može biti tvoj prvi izazov.
2. Prikupi sve informacije koje su ti potrebne.
3. Počni.
4. Kako se osećaš neprijatno?
5. Kada dođeš u fazu da želiš da odustaneš, zapitaj se da li je to stvarno tako.
6. Da li je zaista toliko loše dokle si stigao.
7. Hmmm, možda i nije.
8. Daj mu još jednu šansu.
9. Igraj se.

Ok je da si savršeno loš u nečemu, neka te to nasmeje, i ne bude razlog da samog sebe kinjiš. Koga briga da budeš savršen. Savršenstvo je samo lična stvar i ništa više.