Nije do tebe, do mene je

abuse

Koliko puta smo čuli ili osetili da nešto nije do nas. Da problem koji imamo sa ljudima nije deo naše priče nego, njihove. Da možemo da prepoznamo da je sve ispred nas deo njihove priče, a ne naše. Da dolazi iz njihovog teškog detinjstva, od trauma koje su doživeli kad su bili mali na kojima nisu radili.

Najveće oslobođenje je kada shvatimo da nije do nas, prosto nije tvoje.

Jedan čest primer je kada se nalazimo u toksičnoj vezi, u kojoj u nekom momentu shvatmo da je svaki korak pogrešan. Da sve što uradimo nema smisla, i ne reflektuje se u promenu u ponašanju. Tako na primer ulazimo u svađe u kojima mi zadržavamo miran stav, ali tada i dalje dobijamo napad zauzvrat. Na primer, u romantičnim vezeama to su oni momenti kada se neko dere na nas i kada vidimo da osoba gubi svaki vid kontrole. Taj momenat može da bude odličan početak lečenja naših problema. Prosto tada osetimo kako nečiji strah, bes ili patnja se odigravaju pred nama, ali ako smo svesni primetićemo da to nije naše i da to nije naš problem.

Jako je bitno da imamo svest o osobi koja je pred nama. Možda ne znamo celu njenu priču i možda zbog toga ne možemo da sklopimo sve delove. Ali ono što sigurno možemo jeste da budemo prisutni i ako nam je stalo do te osobe, da joj damo prostora i podršku za promenu. Ali zaista nikada ne možemo da promenimo stvari umesto drugih ljudi.

Naročito ako su imali jako teško detinjstvo. Možda je neko od njihovih roditelja imao problem sa zavisnošću ili ih je zlostavljao. Na žalost, to su sve realne priče koje postoje u svetu oko nas. Neko ko je imao iskustva sa zlostavljanjem bilo koje vrste: Mentalnim, Emotivnim ili Fizičkim, zaista treba da bude nežan prema sebi i da leči svoje traume.

Svest o traumama je prvi korak, ka promeni koja će se odraziti u njihovom zdravom budućem ponašanju.

Nikako ne treba da traume ignorše ili deklariše kao normalan deo odrastanja i sazrevanja.

Baš zato što će se taj obrazac ponašanja pojaviti sigurno opet i iznova, bez obzira na godine i oblik odnosa i to u njihovom životu, obično kad se najmanje bude očekivao.
Takođe treba biti svestan kulture u kojoj živimo. U kojoj su takve stvari često čuvane kao porodična tajna o kojoj se ne priča ili je jednostavno predstavljena kao jedna mala slika prošlosti, nedovoljno bitna, ali koja realno boli. Normalizovana je, i to je ono što je problem. Zaista treba da podignemo svest kao društvo o tome koliko su ti obrasci ponašanja sabotirajući i disfunkcionalni, a sa druge strane bolni za osobu koja ih nosi sa sobom, i kasnije kroz odnose reflektuje na druge, čime samo prenosi negativne posledice.

Studija slučaja koju je objavio Oksford 2019, pokazala je da je nasilje u porodici jako često prenošeno iz generacije u generaciju. Takođe je bitno naglasiti da je ono češće kod osoba koje su imale stresne životne okolnosti (finansijske probleme, zavisnosti, socijalnu ugroženost…).

Ali ključ se nalazi u tome da svi mi imamo izbor i da imamo odgovornost da kažemo ne tim impulsima. Da ih ne opravdavamo kod sebe ili kod drugih, jer eto njemu ili njoj je bilo teško, pa razumemo.

Jedino ako smo spremni da presečemo lanac na koji smo naučili u detinjstvu, kada smo videli da neko od naših roditelja prolazi kroz emotivnu i fizičku patnju, jedino tada možemo da budemo spremni da promenimo svet.

Tada se primećuje prava hrabrost.

Budi drugačiji, napravi presek i počni novi život bez toga što te stiska u grudima kada boli.

Svi to mogu i svi zaslužuju apsolutnu ljubav koja je nežna, iskrena i duboka.

Zakaži danas konsultaciju.

1 reply added

Leave your comment