Ako smatramo da pojedinac poseduje moć da menja društvo, odnosno da menja svet oko sebe, onda
shvatamo da dolazimo do promene paradigme koja postoji, paradigme u kojoj je društvo ultimativni
vođa i onaj koji oblikuje svakog od nas.

Na primer, u Neolitskom vremenu, naročito u oblasti Vinče, postojalo je društvo koje je svoja dobra
gradilo na osnovu resursa koje je imalo. Vremenom ta količina, kao i veštine svakog pojedinca, raslo je.
Vremenom količina resursa je rasla, ali ne i pohlepa, baš zato što je svaki pojedinac manje ili više imao
istu količinu dobara, kao i sposobnost da ih održi. Sa druge strane, to društvo se baziralo na ideji da oni
koji imaju socijalno neprihvatljivo ponašanje treba da budu izopšteni iz društva, kako ne bi ometali rast i
razvoj. Oni su tada bili odvajani u posebne komune i delove. Tako je svako imao svoje udobno i strogo
precizirano mesto.

Kult vođe nije postojao. Postojalo je samo verovanje u budnost i čulnost koja svakog čuva i štiti. Tu
veštinu je svako znao i imao u sebi, tako da nije bilo potrebe za mnogobožačkom religijom. Nego je sva
sveta energija bila usmerena na jedan kult, jer jedan je sasvim dovoljan da se održi ono što već postoji. I
oni su, umesto da projektuju svaki zaseban resurs na sredinu, projektovali sve što poseduju unutar sebe
na jedan pravac. Taj pravac je bio da sve postoji u nama, u budnosti i čulnosti jedinke.

Njihova civilizacija je zato rapidno napredovala, kao što je i količina njihovih resursa rasla, što je na kraju
rezultiralo u čvrsto izgrađenu kulturu življenja koja je bila predstavljena u zdravom načinu života. Sve
navike i način funkcionisanja bili su tako konstruisani da održavaju sigurnost.

Samim tim su razvili i sposobnost da održe to što već poseduju, tako da to nikad nije bilo pod upitnikom,
već se podrazumevalo. Dakle, kada se sagleda njihova celokupna struktura, možemo zaključiti da su
napravili jakog pojedinca kojeg je podržavalo celo društvo. Ono što se dešava u modernom svetu jeste
da pojedinac ima osećaj da se bori protiv društva, normi i sistema, a ne da zajedno sa njim prosperira.
Da li postoji tačan recept i pravac nisam sigurna, svako vreme nosi svoje ideologije i strategije. Zato je
bitno da u današnje vreme svako preuzme odgovornost za sebe samog, bez obzira na društvo, norme ili
ideologije.

Jedino što je sigurno jeste da svako od pojedinaca treba da nađe pravac kojim želi da se kreće i da za to
preuzme odgovornost. Jer jedino tako sa punom odgovornošću može da se razvija u najbolju moguću
verziju sebe i onoga što jeste.

Ovo vreme koje živimo baš to i zahteva od nas, samim tim mi pravimo strukturu i jasan način na koji
možemo da se krećemo. Na sve to ne treba da zaboravimo i fleksibilnost prema realnosti. Ako imamo
strategiju ona služi da se razvijamo, ali ne tvrdoglavo u jednom smeru, nego da se prilagođavamo onome
što izbija ispred nas u datim momentima. Zato je prvi korak da ispitamo svoje vrednosti i ono što je
kamen temeljac nas samih. Odatle je sve samo pitanje procesa.