Hajde da pođemo od ideje da svako od nas od rođenja ima ispisan kod (code), nešto što nas čini od starta onim što jesmo. Kada smo mladi taj kod se menja na osnovu naših prvih iskustava. Možemo da imam dobru podlogu i da ta podloga raste, ali je i sasvim normalno da u nekim durgim delovima menja svoj bolik i granice uticaja.

Ta promena se preslikava kasnije na sve što radimo. Tako da ako zamislimo kod kao beskonačnu količinu linija koje se prepliću i daju uputsvo za ponašanje svih komponenti. Tako da promena u jednom delu se prenosi na ceo sistem i način ponašanja. Kada bi to gledali na biološkom pristupu, shvatili bismo da je to nešto poput DNK koji je za svakog od nas specifičan, ali koji se ispoljava na osnovu uticaja sredine.

Takođe, u periodu odrastanja počinjemo da razumemo svoje granice. Razumemo mesta na koja imamo uticaj, koliko daleko možemo da stignemo i kako. Tada po prvi put naučimo da određene brave možemo da otključamo, a da za neke jednostavno nemamo ključ. Dakle, naš kod nema potencijal da reaguje i da neke ideje ne akumulaciju potencijal do tog nivoa da bi napravio akciju. Tada počinjemo da razumemo koje ključeve imamo u rukama. Kao i koje brave možemo da otvorimo.

Kroz odrastanje neke brave izgubimo iz videla, kao i neke ključeve. I tako, kada smo već formirani, i uđemo u život mi počnemo da nailazimo na brave koje nam deluju poznato i pokušavamo da ih otključamo ključem kojim mislimo da možemo, ali ne ide. Nekada ostanemo zaglavljeni na tom zadatku ali nam ne uspe da otvorimo ta vrata, jer prosto ne posedujemo veštine ili sposobnosti za njih.

Tako nekada provedemo baš dosta vremena, ali na kraju shvatimo da to zaista nije taj ključ, i nastavimo dalje. Ili probamo na silu i obijemo bravu na kojoj naravno ostanu posledice, a ta vrata se ipak nikad ne otvore.

Zato je bitno da prepoznaš svoj kod i način ponašanja. Da sagledaš kakve ključeve imaš i kreneš da razvijaš svoju mapu vrata koja želiš da otvoriš.