U razgovoru sa jednim od klijenata, došla je do zaključka:
“I don’t need it to consume me anymore.”

Ovo je možda jedan od najboljih odgvora na pitanje granica, koji je to momenat u kojem mi odlučimo da nešto može ili ne može. Zapravo ako pogledamo iz šire perspektive, granice se postavljaju na početku. To su one emocije i misli koje nam govore: ovo ne može ovako ili ovo može na ovaj način.

Ako život onako iz radoznalosti posmatramo kao igricu možemo da primetimo kako svaki put oko sebe imamo osobu koja utiče na nas, naše odluke, razumevanja i misli. Ta osoba u nama obično izaziva burne emocije, na neki način se bunimo protiv nje, ili je izbegavamo ali ona je uvek tu. To su te dinamike koje nas mnogo tome uče. Mogu da budu pozitivne a nekada mogu da budu i iscrpljujuće.

Sa druge strane mi imamo odgovornost prvenstveno prema sebi da kažemo dosta. Da primetimo momenat u kome smo naučili određenu lekciju. To se najčešće dešava kada imamo osećaj da nismo emotivno investirani kao ranije u tu istu dinamiku. To je ono kada nekome pošalješ: “OK”, i zaista to misliš, umesto one kilometarske poruke, u kojoj bi do sada objašnjavao svoje misli i emocije. Kroz te duge poruke, tražili bi zapravo razumevanje, prihvatanje, to da nas neko vidi i čuje, pored toga da nas voli i razume onakve kakvi jesmo.

Shodno tome kada osetimo da tu nema više nikakve potrebe za objašnjavanjem i u razumevanjem tada prestaje ceo proces “overthinka”. Ta emocija dolazi zapravo iz toga što razumemo sebe i ne treba nam niko drugi da to odobri jer imamo dovoljno ljubavi za sebe. Da smo spremni da delimo istu samo sa osobom koja je takođe cela, sa kojom je ta razmera recipročna i sa kojom se osećamo vredno bez toga da to moramo da potenciramo.

Tada i sa lakoćom biramo situacije i ljude. Baš zato što iz pređašnjih iskustava znamo te crvene zastavice, koje nam kažu: “Hej ovo nije dobar pravac.”, a sa iskustvom takođe stičemo hrabrost da i reagujemo na njih i da ih ne ostavimo neprimećene. Tada zapravo pravimo promenu u ponašanju i svakodnevici. Bitno je reći da to nije nešto što se desi odmah. Naravno da postoji šansa da se vratimo starom načinu ponašanja ali sve manje i manje dok se taj obrazac maksimalno ne ukloni na kraju.

Ova dinamika može da se odnosi kako na partnerske odnose, tako i na one u porodici. Zato je psihoterapija tu da nam pomogne da stvorimo uvide u to koji su to naši obrasci i koja su to naša uverenja koja nas drže u određenom odnosu. Pored toga, ona nam pomaže da razumemo i koje su taktike koje možemo da primeno da izađemo iz istih i kreiramo nove.