Sada više nego obično, baš zato što su vremena drugačija, moguće je izgraditi nove odnose i prema sebi, kao i prema drugima. Ovo nas vodi ka tome da razmišljamo o empatiji, saosećanju, ali i svesnosti o granicama istih.
Često mešamo termine empatija i saosećanje, te ih koristimo uzajamno. Iako su oba koncepta bazirana na socijalnim emocijama, koja zavise od ljudi u našoj sredini, i kako da utičemo na interakciju oba koncepta. Ono što je bitno jeste da oni nemaju isto značenje!
Empatija je definisana kao deljanje emocija, i emotivnih stanja, sa drugom osobom, ali da smo svesni da je ta osoba izvor emotivnog iskustva, a ne vi. To znači da možemo da se osećamo tužno, kada je druga osoba tužna, i srećno kada je ona srećna.
Često kada razmišljamo o empatiji, mislimo o tuđoj patnji i bolu. Saosećanje sa druge strane, se odnosi da ne osećamo tu patnju kao tuđu nego kao svoju. Nešto poput prave brige za njih, koja obično ide ruku uz ruku sa potrebom da im direktno pomognemo.
Nauka je potvrdila da empatija i saosećanje aktivira iste delove mozga. U sitaucijama u kojima vidimo očiglednu patnju osobe ispred nas, aktivira se deo mozga koji se zove Anterior insula i anterior medial cingulate cortex. To je osnova, neuralne mreže, koje omogućava iskustvo iz prve ruke, tačnije prvog lica. Dakle njihov bol je moj, pravo iskustvo cele emocije. Iako ne osećamo njihov fizički bol, aktiviramo mrežu u mozgu koja omogućava to iskustvo da bude najbliže moguće onom pravom.
Tako da aktiviramo mrežu koja je pravi stres u našem telu, koji služi da bi nam pomogli, da bi aktivirao deo ponašanja koji je tu da nađe rešenje. Ono što se desi kada imamo previše izraženu ovo osobinu, dođe do zasićenja, tako da pored toga što ne možemo da pomognemo, počinje da utiče naš mentalni sklop. Kada je osoba pod stresom ispred nas, mi osetimo stres, koji kod nas okida, pravo osećanje, stresa, ali i promene u telu. Zato je bitno osvestiti da je to i ne utopiti se u toksičnu sredinu.
Kako da najbolje reagujemo u ovoj situaciji?
Jako je bitno da imamo empatiju, i da osetimo iskreno kažemo “Hej znam kako se osećaš!”. Kada osvestimo momenat u kome imamo opcije između “Hej znam kako se osećaš!” i “Vidim da je loše, hajde da to rešimo zajedno.”. To je momenat u kome pravimo razliku između empatije i saosećanje.
Umesto da se upetljamo u tuđe emocije, i osetimo da smo preopterećeni njima, što često donosi odluku da izbegavamo tu osobu ili situaciju, treba da dobro sagledamo. Zato je mindfulness odličan da nas nauči svojim granicama.
U redu ja sam ovde da ti pomognem, koliko mogu i koliko je u mojoj moći. Sve preko toga, ne mogu, ne zato što neću i ne želim, samo zato što je to moj limit resursa. Želim da ti pomognem, ali ako pređem tu granicu, neću moći da pomognem ni tebi ni sebi.
Jedini način da razvijemo ovo veštinu je praksa, i vežbe, mi smo tu da vas podržimo i damo vam vežbe. Svako treba da praktikuje svoje granice, i da ih oseti! Korak po korak, kroz empatiju prema sebi, da znate dokle vam prija. To je lična osobina, i ne postoji magična formula, postoje samo naučne tehnike, koju su pokazale da je promena sigurna, da možemo da je pokrenemo. Kontaktirajte nas i neka putovanje počne!
Klimecki O.M. et al. (2013) Functional Neural Plasticity and Associated Changes in Positive Affect After Compassion Training. Cerebral Cortex 23:1552–1561 doi:10.1093/cercor/bhs142
Klimecki O.M. et al. (2014) Differential pattern of functional brain plasticity after compassion and empathy training SCAN 9: 873-879 doi:10.1093/scan/nst060
Tania Singer & Matthias Boltz (2013) Compassion. Bridging Practice and Science – Free eBook available from www.compassion-training.org
Adam Waytz (2016) The Limits of Empathy Harvard Business Review Jan/Feb
