Koliko možemo i želimo da se investiramo u ono što predstavlja za nas emotivne ciljeve.

Koliko puta se nalazimo u sitaciji da osećamo da želimo da rastemo, da dajemo sebe, svoju pažnju, svoje emocije, svoje investicije? Kada smo zaljubljeni, volimo da damo sve što možemo kako bi ta veza uspela. Volimo, razumemo, pravimo nove ideje i ciljeve, razvijamo empatiju, trudimo se da razumemo. Investiramo se sa svom svojom slobodom, investiramo svoje vreme, ništa nam nije teško. Sve je lako jer nam je motivacija jaka. Pored mentalne, i emotivno dajemo svoj deo.

Na osnovu svoje emocionalne inteligencije, možemo razumeti koliko nam je bitno koliko je naš deo da ulažemo. Procenjujemo na osnovu toga kako osoba reaguje na nas u odnosu na to koliko mi mislimo da možemo da utičemo damo za to.

Kao i motivacija za bilo koji cilj, ona je promenjljiva. Raste, opada, pa opet raste. Dolazi u talasima i raznim nabojima. Zato je bitno da prepoznamo šta je to što je koren te motivacije, šta je to što kod te osobe nama pravi razliku, i cini nas motivisanim da kreiramo i anagažujemo svoje kapacitete za njih.

Tada kad dođu krizni momenti, i uhvati nas ne izdrž, treba da stanemo. Prepoznamo da li je idalje to što nam daje polet relevanto za nas. Da li je to dovoljno da se investiramo.

Stani i razmisli, da li je to vredno, da li vidiš sebe u tome i narednih 5 godina. Da li vidiš da će to imati smisla i tad. Ako ima smisla za 5 godina, onda se slobodno prepusti i prepoznaj da je taj pad motivacije tu samo kao deo okolnosti, a ne srž situacije. Ako, pak vidiš da je taj cilj sada ispunjen, ili smo možda kroz proces te investicije (jer se samo uči kroz iskustva), shvatili da je to nešto što nam zaista ne izaziva radost, ne postoji nijedan razlog da kažemo ne i povučemo se.

Jedino možemo da verujemo sebi i svojim resursima, samo onda kada vidimo da to ima smisla, za nas i našu dušu.