Postoji više tipova veza koje negujemo sa bliskim ljudima. Te veze se zasnivaju na razmeni emocija, pažnje i resursa. Zdrava veza je ona u kojoj osećamo da dobijamo jednako koliko i dajemo, u kojoj osećamo balans između onoga koliko mi investiramo i rezultata koje dobijamo zauzvrat. Kada osetimo da smo dali mnogo više nego što nam prija nastaje problem. 

Naravno da je altruizam jako bitan, i da je pomoć prijateljima ono što pokreće društvo i nas same. Bezuslovno smo spremni da pomognemo prijateljima i onima do kojih nam je stalo. Takođe, činjenica je da se oslanjamo na ljude oko sebe, to je bitan deo naše kulture. Ali moramo da budemo svesni i da ti odnosi mogu biti kontraproduktivni.

Tada dolazi do pitanja granica, tačnije koliko zaista zavisimo od te osobe i ona od nas. Postoje ljudi za koje smo bezuslovno tu. Šta god da im je potrebno, sigurno ćemo biti tu da ih podržimo ili pomognemo. Nekada se nažalost desi, da baš iz ljubavi prema njima, prosto zaboravimo na sopstvene želje i potrebe. Ne mislimo o tome koliko zaista to oduzima našu snagu, snagu koja nam je potrebna. I tako provodimo dane u impulsivnom pomaganju nekome i posvećenosti toj vezi.

Tada nam taj odnos čini više lošeg nego dobrog. U tim trenucima, prosto osećamo umor, a ponekad postajemo i slepi za svoje emocije. Naše emotivno stanje postaje loše jer nam snagu crpi odnos koji nas ne ispunjava. 

Veze postaju toksične u trenutku kada počnemo da zanemarujemo pravu dinamiku jednog odnosa. Odnosa u kojem mi nekome činimo usluge i rađa se očekivanje da ćemo dobiti zauzvrat to isto ili nešto bolje. Tada našim emocijama upravljaju strah od gubitka i nesigurnost, a ne bezuslovna ljubav, koja je najzdravija baza.

Svaki čovek ima određenu količinu resursa koju može da pruži. Iz te količine se odvaja jedan deo za posao, jedan za školu, finansijske potrebe, te svakodnevni život i tako dalje. Kada se ta količina istroši mi se osećamo umorno, nemotivisano, neprijatno. Zato je jako bitan prvi korak u kojem treba odlučiti koliko pažnje možemo da posvetimo svakom pojedinačnom delu našeg života. Tek kada postanemo svesni kako se osećamo i u kakvom stanju je naš organizam, možemo sa sigurnošću da osetimo gde su naše granice.

Prvi korak se sastoji u tome da osvestimo svoju sredinu. Kako se osećamo baš u ovom trenutku. Kada steknemo uvid u to, tek onda možemo da napravimo pomak i promenu u odnosima sa ljudima u okruženju. Tačnije tek onda možemo da osvestimo svoje emocije prema drugima i do koje granice nam odgovara da dajemo sebe. Zato su samosvesnost i samosaosećanje ključni. Kada smo svesni naših emocija, ne zavisimo više od toga koliko nas drugi cene i kako nas ocenjuju već smo slobodni da sami biramo.   

Takođe, tada sami definišemo za sebe šta znači:

Dobar prijatelj

Dobro dete

Dobra majka

Dobar otac

Dobar zaposleni

Kada znamo ko smo autentično mi, kakva je naša ličnost i gde su naše granice, tada možemo sa sigurnošću da gradimo zdrave odnose. Odnose u kojima nemamo osećaj da nismo dovoljno vredni i dobri za svoju sredinu. Znamo duboko u sebi koliko možemo da pružimo, ne zato što smo sebični, nego baš zato što je to naša granica. Granica preko koje, ako je pređemo, idemo protiv sebe. I onda nemamo snage ni za sebe ni za ljude oko nas. Zbog toga što tada prelazimo granice sopstvenih mogućnosti, nemamo resurse da pomognemo sami sebima, a samim tim ni ljudima oko sebe. Kada se ne ponašamo u skladu sa svojim resursima, tada ni naše reakcije nisu u skladu sa željama naše sredine.

Jako je bitno naglasiti da je u redu reći NE nekim vezama i odnosima, posebno onima u kojima nam interakcija ne prija i u kojima treba da promenimo naše granice. Takve promene mogu isprva da zbune druge ljude u odnosu ili da ih navedu da pomisle da nešto nije u redu sa njima. Stoga treba i njima pažljivo objasniti zašto dolazi do tih promena, zašto naš odnos mora da se razvija i raste tako da svi budu zadovoljni u njemu. 

Treba razumeti da odnos između dvoje ljudi može i mora da se leči ako postane loš. Ne treba da postoji strah od odbacivanja, ili da osećamo sramotu zato što nismo uspeli da razvijemo prvobitnu zamisao naše veze. Bitno je da smo uvek svesni sebe i sopstvenih mogućnosti za rast, da volimo i cenimo to što smo do sada postigli. I na kraju – da budemo svesni da samo kada smo dobri za sebe možemo da budemo dobri i za druge!