Dr. Andrew Huberman, neuro naučnik sa Stenforda, je pionir istraživanja uticaja vida na mozak. Iako ima jako znamiljivu biografiju, ono što je za njega karakteristično jeste da je u kasnim 30 tek počeo da se bavi naučnim istraživanjima, što je u akadmeskom svetu presedan. Posvetio se uglavno istraživanjima koja se bave depresijom. Ono što ga izdvaja je najnovije saznanje da su oči jednak deo nervnog sistema kao i mozak.
Jedan deo intervju koji sam skoro čitala ću vam preneti na najbolji mogući način. Ono što je osnovna ideja jeste da mi naivno mislimo da oči služe samo za prepoznavanje objekata- Tačnije za razumevanje toga kako objekti izgledaju, kako se kreću, kako su organizovani u prostoru… Zapravo oči su tu da postave podražaj tela, da nameste organizam da reaguje na određeni način na situaciju. Tako nervni sistem dobije naredbu da reaguje ili da se smiti. Kada malo bolje pogledamo, shvatimo da oči upravo te koje određuju da li je organizam budan ili u stanju sna. Dakle iako naše telo radi 24h dnevno bez prestanka, ta dinamika ima svoje faze. Fazu u kojoj se organizam odmara kao i fazu u kojoj radi punom parom. Ta promena faza je bazirana na spoljnoj sredini, a odluka o tome šta je to što spoljna sredina daje kao input dolazi od očiju. Pa tako kao i svakak druga fabrika, organizmu je potrebna podela rada, tako da svaka ćelija, ima svoj zadatak. Da bih dobila zadatak ona mora da zna svoju funkciju, kaže Dr. Andrew Huberman.
Oči i San
Dalje nastavlja sa pričom o tome, kako različiti položaju i jačina svetlosti, određuju naš stepen budnosti. Kao i to koliko smo spremni da reagujemo. Kada smo opušteni, ili u stanju mirovanja, i naše reakcije su takve. Tako za primer daje period pred spavanje, kada naglašava da treba da smanjimo izlaganje plavom svetlu. Tada bi u period od 23 do 04 trebalo da izbegavmo svetlo, jer ono može da aktivira centre koji su povezani sa depresijom. Sa druge strane kada želimo da se razbudimo treba da budemo izloženi žutom svetlu koje poput sunca, daje veću aktivaciju hormona budnosti.
Vid kao funkcija odbrane
Njegova istraživanja su takođe pokazala da postoji sigurni znaci koje naš organizam percepira kao opasnost. Jedan od njih je zasigurno kada se objekat kreće ka nama. Dakle bilo koja situaciju u kojoj predmet, osoba ili životinja biraju putanju koja je u pravcu nas, a situacija nam ne daje nikakve druge informacije, naše telo to vidi kao naprad. Tada se aktiviraju svi hormonski mehanizmi koji su da nas brane, i stave naše telo u stanje pripravnosti za odbranu.
Druga israživanja
Pored istraživanja o nervnom sistemu, ovaj naučnik takođe istražuje, i načine na koje možemo da podstaknemo rad sistema poput dopaminskog hormonskog rada. Ono što naglašava kao najbolji način za promenu ponašanja, jeste označavnje malih pobeda. Glavna ideja jeste, da svaki korak koji postignemo koristimo kao procenu naše udaljenosti od glavnog cilja, i da ga takođe koristimo, kao jedan mali kamen temeljac za sledeći korak razvoja. Tako na primer, ako želimo da trčimo maraton, treba sebe da nagradimo svaki put kada oradimo trening, za nijansu jači od prethodnog, i tako usidrimo taj dobar osećaj. Kao i da osvestimo zahvalnost sebi, a i naporu koji smo napravili. Jer zahvalnost je glavni motivator. Ta emocija aktivira dopaminski sistem, koji ostavlja trag u nama i podsetnik da je ako odradimo akciju A dobijemo B rezultat koji smo želeli.
Depresija
Ono što je takođe zapazio jeste da dosta ljudi koji žive u Silikonskoj Dolini, i koji imaju svoju poslovnu pozadnu u ITiju, imaju takođe i jako čest i veliki nivo depresije. Iako imaju dobru finansisku situaciju, takođe osećaju da nisu dovoljno ispunjeni. Zato se odlučuju da idu puta samo otkrovenja, na Joga retritove, ili meditiraju par puta dnevno. Ono što on naglašava da mnogi od njih zaboravljaju jeste da je jako bitan deo života zasnovan na dobrim odnosima. Bilo da je to odnos, sa psom, mačkom ili supružnikom svaki deo te kocke čini da imamo zdrav krug dopamina. Tačnije da smo svi mi deo jednog velikog sistema, u kome postoji razlika u tome ako se ponašamo kao izolovani slučajevi. Tako smo svi oslonjeni jedni na druge, i bez obzira na status i način života, pripadnost je jedna od glavnih podržavajućih delova, dopamniskog sistema.
U zaključku naglašava koliko je bitno da vodimo računa o tome kako dišemo. Jer kao i svaki deo sistema koji je opisao, disanje i način na koji to radimo je ono što pravi razliku. Tako da kao savet za zdrav i kvalitetan život naglašava da je bitno da pokrijemo svaki od delova organizma i njegovog funkcionisanja u sistemu.
