Dao je način ponašanja. Po njemu je sve deo jednog organizma. Kao što kaže veliki učitelj Lao Cung, sve radi zajedno i povezano. Dakle nema dulazima kao u Zapadnjačkoj kulturi. Čim nema dulazima samim tim nema ni centra koji kontroliše. Dakle u svetu Daoizma, svet se sastoji od komponenata koje su povezane, u kome ni jedna od komponenti, ne može da preživi bez ove druge.
Jedan od primera su pčele i cvece. Ako pogledamo u baštu, i dugo gledamo primetićemo da pčela dolazi na cvet, koji mu daje polen, od koga ona pravi med. Dok leti, pčela takođe raznosi polen i samim tim, čini cvet plodnim za sledecu generaciju. Dakle svaka akcija je na dobrobit celini.
Takođe nikada ne možemo da nađemo pčele, tamo gde nema cveća i cveće tamo gde nema pčela. Tako da iako deluju različito, pčele i cveće su zapravo deo jednog sistema i ne odvojivi su.
Drugi stub Daoizma, je da nastaje sam od sebe. Na neki način automatski, iako sama reč automatski ima tehničko značenje ideja koja stoji iza je da svaka akcija koja se desi u sistemu ima svoju posledicu. Ono što je bitno je da svaka od tih akcija ne zahteva mentalni napor i nema potrebe da za instrukcijama. Kao i srce, koje kuca samo od sebe, nema potrebe za instrukcijama i upravljanjem, jednostavno je deo sistema koji je samo održiv.
Ono što nas ova filozofija uči jeste da je sve oko nas pa i mi sami sa svojim odnostima sa sredinom jedna celina. Da svako od nas čini jako bitan deo sistema bez koga drugi delovi sistema ne bi mogli da funkcionišu. Ono što pojedinac treba da radi jeste sponatano i vezano za dobrobit cele celine. Tako da dobije autentični izražaj. Samim tim postoji poverenje da će sve odviti onako kako treba. Poverenje u to da će i vreme i akcija biti u skaldu sa celim sistemom, tako da će i rezultat biti najbolji mogući. Takođe bez želje za nekim savršenim rezultatom, samo sa željom o samoodrživoti.
Dakle da što više slobode i ljubavi damo, i što više dozvolimo da se stvari odvijaju spontano, mi u svom okruženju tada dobijamo veći red i mir. Tako zaključujemo da red i poredak ne potiču od kontrole, i od pravila, nego od poverenja u pojedinca i njegove sposobnosti da prepozna akciju i momenat koji treba da povuče.
Tako u Indiji veruju da kada se osoba odluči na put promene i slobode, njen prvi problem je da se oslobodi svog starog načina ponašanja. Tačnije oni veruju da se tada osoba oslobađa od svoje stare karme. Karma je u oregnialnom kontekstu prevedena, kao način delanja. Po njihovoj ideologiji sve dok radimo stvari u skaldu sa svojim autentičnim likom i delom mi akumuliramo snagu za sledece akcije. Onog momenta kada počenmo da idemo protiv svojih želja i misli, mi tada sami sebi oduzimamo energiju za nove projekte i ideje.
Baš zato se veruje u ispounjenje lične legende, i onoga što je nama ne u horoskopu ili u zvezdama, već onoga što jeste u nama. Što možemo da osetimo svojim golim okom, mislima i emocijama koje idu pravo iz naše duše i intuicije.
Takva je i naša percepcija razvoja, nekako verujemo da ako je nešto teško i zahteva od nas veliku disciplinu i mučenje samo je tada dobro, i samo tada rastemo. Ono što kaže Daoizam je da rast i razvoj može da dođe iz čiste ljubavi i potrebe za upoznavanjem sebe. Dakle ne kroz mučenje, nego kroz ljubav prema sebi. Da rastemo iz inteligencije ne iz napora.
