U budističkoj ikonografiji saosećeanje utemeljeno je u bodhisattvi Kuan Yin, za koju se kaže da se pojavljuje gde god je bićima treba pomoć. Gajenje takvog saosećanja nije dobro samo za druge, kaže Christina Feldman, dobro je i za nas. Stavljajući druge na prvo mesto, mi oslobađamo veze svoje samoljublja i time se približavamo vlastitom oslobođenju.
Saosećanje nije strano nikome od nas: znamo kakav je osećaj biti duboko dirnut tuđom boli i patnjom. Svi ljudi dobivaju vlastitu meru tuge i borbe u ovom životu. Tela stare, zdravlje postaje lomljivo, umovi mogu biti poremećeni zbunjenošću i opsednutošću, srca su slomljena. Vidimo da je od mnogih ljudi zatraženo da podnesu nepodnošljivo – glad, tragediju i poteškoće izvan naše zamisli. Naši najmiliji osećaju bolest, bol i bol u srcu, a mi žudimo da im olakšamo teret.
Ljudska priča je priča o ljubavi, iskupljenju, dobroti i velikodušnosti. To je takođe priča o nasilju, podeli, zanemarivanju i okrutnosti. Suočeni sa svim ovim, možemo omekšati, pružiti ruku i učiniti sve što možemo kako bismo olakšali patnju. Ili možemo odlučiti živeti sa strahom i poricanjem – čineći sve što možemo kako bismo zaštitili svoje srce od dodira, bojeći se utapanja u ovom okeanu tuge.
Iznova i iznova od nas se traži da naučimo jednu od najjasnijih životnih lekcija: da bežati od patnje – otvrdnuti srce, okrenuti se od boli – znači poricati život i živeti u strahu. Dakle, koliko god je teško otvoriti srce prema patnji, to je najjaniji put do preobrazbe i oslobođenja.
Saosećanje i mudrost u središtu su Budinog puta. U ranim budističkim pričama nalazimo mladiće i djevojke koji postavljaju ista pitanja koja postavljamo i danas: Kako možemo odgovoriti na patnju koja je utkana u samo tkivo života? Kako možemo otkriti srce koje se istinski oslobodilo straha, bijesa i otuđenja? Postoji li način da otkrijete dubinu mudrosti i suosjećanja koja uistinu mogu učiniti razliku u ovom zbunjenom i destruktivnom svijetu?
Možda ćemo doći u napast da sažaljenje doživljavamo kao osjećaj, emocionalni odgovor koji povremeno doživimo kad nas dodirne susret s akutnom boli. U tim se trenucima otvorenosti slojevi naše obrane ruše; intuitivno osećamo neposrednost odgovora i naziremo moć nerazdvajanja.
Milarepa, veliki tibetanski mudrac, to je izrazio kad je rekao: „Kao što instinktivno posežem za dodirivanjem i zacjeljivanjem rane na nozi kao delom vlastitog tijela, tako i ja posežem za dodirivanjem i lečenjem boli u drugom kao dela ovog tijela. ” Prečesto ti trenutci dubokog suosjećanja blede i opet se nađemo kako se štitimo, branimo i udaljavamo od boli. Ipak su to snažni pregledi koji nas pokreću na pitanje može li suosjećanje biti nešto više od nesreće na koju naletimo.
Koliko god se trudili, ne možemo osećati saosećanje. Ali možemo svoje srce prikloniti saosećanju. U jednoj od priča u ranoj budističkoj literaturi, asketski Sumedha razmišlja o golemom unutrašnjem putovanju potrebnom za otkrivanje nepokolebljive mudrosti i saosećanja. Opisuje saosećanje kao tapiseriju satkanu od mnogih niti: velikodušnosti, vrline, odricanja, mudrosti, energije, strpljenja, istinoljubivosti, odlučnosti, ljubaznosti i smirenosti. Kada sve to osetimo u svom životu, razvijamo vrstu saosećanja koje ima moć lečiti patnju.
