Kada dođemo do vrhunca mindfulnessa kao veštine, mi opušteno meditiramo, naš um i telo su potpuno relaksirani. Klizimo kroz sadašnji trenutak i kroz svoju podsvest, udišemo i izdišemo, potpuno smo mirni… I onda, odjednom, počnu da nam se javljaju misli, poput: „Da li je trebalo da operem sudove?“ Odjednom primećujemo kako se naše misli i telo menjaju i kako se stanje savršene opuštenosti uzburkava. Više nam nije tako udobno.

Želimo da se pokrenemo, da završimo zadatke koje nam um zadaje, da krenemo dalje da bismo smirili napetost. Ipak, odlučujemo da se vratimo meditaciji. Počnemo opet: duboki uzdah, duboki izdah. Ali, evo opet misli. „Kako to da opet nisam oprala sudove?“ Tako počinje limbo misli koje nam smetaju, koje nas uvlače u stanje napetosti. To stanje je u suprotnosti sa onim što smo imali do samo pre nekoliko minuta. Ono predstavlja „ometača“ naše meditacije. Preneto na širi plan, ono predstavlja i naš život, jer su to misli koje nam se ponavljaju.

U našoj prirodi je da kod takvih stvari reagujemo instinktivno – ili se bacimo odmah na rešavanje, ili razmišljamo o različitim scenarijima. Kao što je gore navedeno, ovo su ometači. Teorija predlaže da imamo samo jedan resurs odakle polaze sva naša znanja. Ako je ovaj resurs korišćen iz više izvora, to umanjuje našu efikasnost.

Vratimo se na multitasking: na primer, ako, dok kuvamo, odjednom počnemo da razmišljamo o drugim zadacima, postoji mogućnost da nam ručak zagori, a to se, sigurno, svima nama dešavalo. To je zato što su, iako je naše telo u jednom zadatku, naše misli raspršene. Misli su te koje upravljaju našom snagom i resursima.

Opasnost preti kada su te misli toliko obuzimajuće, da nas uvuku u spin misli koje su negativne. Te misli, ako gledamo širu sliku, nemaju veliki značaj, jer se odnose na prošlost i budućnost, a to su vremena u kojima nemamo moć, jer u njima više nismo, ili još uvek nismo. Takve misli nemaju nikakav pozitivan efekat. Dakle, moguća posledica je da se osećamo kao da nam je neko uzeo moć. Osim toga, te misli mogu da utiču na naše ponašanje, jer pod njihovim uticajem počinjemo da menjamo i svoje ponašanje u sadašnjem trenutku. Time se, onda, smanjuje uspeh sadašnjeg rada.

Upravo zato je mindfulness moćan. Ovi ometači su pravi razlog zašto treniramo mindfulness, jer je njegova odlika da nas uči da se nosimo sa ovakvim posledicama. Trik kome nas mindfulnessu uči je da ih primetimo bez mešanja u njih. Zato smo ovde. Mentalno lutanje nije prijatno, ali je normalno i to je način na koji naš um reaguje i operiše. Ne bi trebalo na ove ometače da gledamo kao na neprijatelje, oni su samo deo naše realnosti. Prvi korak mora biti njihovo uočavanje.